Рођачки шамар
филм
15’
2012.
Рад је излаган и продуциран за потребе изложбе 53. Октобарског салона, Гуд лајф.
Филм је лична прича уметника о покушају да обнови давно изгубљене или охлађене везе с рођацима којих се сећа из детињства.
У стилу ломатања по свом породичном стаблу, путујем, поново се дружим са људима које добро памтим када сам био дете и тражим од њих савете како да коначно направим тај жељени „прави филм”. Наравно, наслов филма сам каже, понекад бисмо се за филм и потукли. Другарски-рођачки. Више пошамарали, порвали… Иако многи од њих нису више у пуној снази као што су били за време мог детињства, када сам, због сопствених безобразлука, управо од поменутих рођака, добијао батина и батина. Данас, након ових „лемања”, обично се искрено загрлим са њима, врућ, знојав и зачудо – срећан. Најзад, све је то за мене добро и јако здраво, пошто сам за макљаже и табање прилична кукавица. Сећам се коментара једног војника када сам се, ономад у војсци, жмурећки, вероватно и не дишући, коначно потукао:„Вид’ га, добио батине, а фино му!”
Милош Томић, из каталога 53. Октобарског салона
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-131/1.6.2020.
Инвентарски број: 152
Фото: квадрат из филма
Избор библиографије:
53. Oktobarski salon, Gud lajf: fizički narativi i prostorne imaginacije. Kulturni centar Beograda, 2012.
Док сам био у стомаку, напипао сам руком своју пишу и тако схватио да сам дечак!
дигитални видео снимак, кратак филм 16×9 HD видео
10’
eдиција: 1/3
2013-2020
„Док сам био…” је последњи у низу „Музикалних дневника” који су годинама, кроз тему музике, пратиле однос између оца и сина (мене и Дрена). „Његово одрастање и моје подетињавање”. Овај шести наставак серију формално и суштински заокружује, чак и последњом реченицом која се у филму чује: „Тата, нећу више никад да снимам са тобом!!!”. У филму се преплићу две снажне опсесије: очева залуђеност музиком и синовљева, можда још жешћа – игрицама! Прича је покушај да се безуспешно оживи блискост коју су некада имали и то кроз реконструкцију ситуација из детињства када их је музика зближавала. Уз низ нових акција у које отац покушава да увуче сина: од првог часа клавира код легендарне професорке (сада у пензији), преко катарзичног, групног разбијања старих прозора и неонки са очевом дружином до дечијег оркестра који би да какофоничним свирањем истера „ђавола игрица“ из занесеног дечака. Формално филм је састављен из три слоја материјала: 1. играно-документарне сцене (рађене методом играног филма са екипом, изабраним локацијама, костимима, реквизитом, аналогним специјалним ефектима..); 2. инсерти из ранијих Музикалних дневника који су у живом „дијалогу“ са играним сценама; 3. породични снимци (home video) и бирани документарно-воајерски призори из редитељеве архиве који овде служе као паралелни асоцијативни ток главне радње и сакупљани су последњих 5 година.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откопу: III-5-19/01.02.2023.
Инвентарски број: 166
Фото: квадрат из филма
О АУТОРУ:
Милош Томић (1976, Београд, Србија) дипломирао је филмску режију на Факултету драмских уметности 2001. у класи професора Мише Радивојевића. Магистрирао је на филмској академији ФАМУ у Прагу 2006, на Одсеку мултимедијалне анимације у класи професора Петра Скале, а 2013. и докторирао на ФАМУ с тезом „Драгоценост одбачених предмета – ђубрета, као материјала за филм, анимацију, фотографију…”. Један је од оснивача легендарне групе „Клипани у пудингу”, страствени је колекционар и стрпљиви колажиста, активан учесник и пропагатор LO-Fi фестивала који се током деведесетих година борио за слободан, јефтин и независан филм, а већ је неколико година и професор на Факултету за медије и комуникације у Београду, на Одсеку за дигиталну уметност и нове медије. Као аутор излагао је на бројним изложбама широм региона и Европе. Његова уметничка каријера добија нов замах 2013. године када је, заједно с Владимиром Перићем, представљао Србију на Венецијанском бијеналу. Тврдоглаво се и даље бави разноликим, углавном кратким видео формама (кратки анимирани, документарни, дневнички, ређе играни филм, музички спот, трејлер за фестивал, ТВ реклама чак. Повремено практикује фото колаж, интервенције на објектима, сакупљање предмета у манијачке колекције које нема амбиције да јавно излаже. Паралелно, мада скоро тајно, бави се повремено и музиком (мелодије у заметку – „музичке семенке”) која највише ако се појави као тема у неком од филмова. Са несмањеним ентузијазмом путује са својим радионицама по земљи и иностранству и повремено гостује на фестивалима у форми „лекчр-перформанса”. Живи и ради у Београду.