Хвала Раши Тодосијевићу, захвална сиротиња капиталистичког система, 2005
литографија
70 x 101 цм
Српска уметност је мртва, живела уметност Раше Тодосијевића, 2006
ситоштампа
83 x 70 цм, диптих
Драга Олга Розанова, 2010
акрил на картону
30 x 25 цм
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-293/29.9.2014.
Инвентарски број: 48, 48, 50
Фото: Милан Краљ
Уметност, секс и историја, 2012
дигитални принт
85 x 67 цм, триптих
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-481/1/15.12.2014.
Инвентарски број: 66
Фото: Милан Краљ
Упркос економској кризи…, 2004
штампа на платну
97 x 140 цм
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-11/15.1.2016.
Инвентарски број: 87
Фото: Милан Краљ
Оно што Рашу Тодосијевића издваја од осталих учесника неформалне београдске групе уметника, војвођанских колега и наредних генерација београдских концептуалних уметника јесте упоран, бескомпромисан и радикалан политички дискурс који он никада није напустио. То Тодосијевића чини јединственом фигуром у савременој српској уметности; он је пример политички еманципованог човека и друштвено одговорног уметника који је произвео неколико дела која не би укључивала неку критичку интервенцију. Како је сам рекао, „у етичким, политичким и друштвеним сукобима, уметност изоштрава и подвлачи смисао“. А смисао Тодосијевићеве поруке уопште треба тражити у опредељењу за радикалну политизацију уметности, при чему подразумевамо програмско преиспитивање системских конвенција уметности и њихових идеолошких апарата, и активирање позиције уметности у друштвеној пракси. Функционална димензија Тодосијевићевог дела на неки начин подсећа на ону Ханса Хакеа, који је једном рекао: „Део моје поруке је да уметност треба да има употребну вредност, а не да се посматра као роба коју производи предузетник.“
Дејан Сретеновић, каталог самосталне изложбе Хвала Раши Тодосијевићу
у Музеју савремене уметности Београд
Излагао је на 45., 47. и 50. октобарском салону. У оквиру КЦБ едиције „Сам (а) свој покрет” објављена је збирка прича Раше Тодосијевића која је преведена на италијански језик у оквиру пројекта „Путовање у Европу”.
Изабрана библиографија:
Хвала Раши Тодосијевићу, текст Дејан Сретеновић, каталог самосталне изложбе, Музеј савремене уметности Београд, 2002.
О АУТОРУ:
Кратка и улепшана верзија мог мизерног живота у Београду
Рођен сам другог септембра 1945. године у Београду, у улици Народног фронта; та се улица пре Другог светског рата звала Улица краљице Наталије. Прво смо – моји честити родитељи и ја – становали у Румунској улици, горе на Дедињу (касније Ужичка улица). После смо се, ко зна зашто, преселили у Шајкашку улицу бр. 17. То вам је доле крај железничке станице Дунав. Када су градске власти из необјашњивих разлога срушиле то лепо здање у француском стилу, преселили смо се у Цвијићеву бр. 115, близу Новог гробља. После неких десетак година а можда и коју више, отишли смо на периферију града, богу-иза-ногу, у Јабланичку бр. 21. Много касније сам коначно добио свој стан, собичак слободе, на Сењаку, у Праховској улици, тачније у бившем Америчком сокачету. Када су Маринелини родитељи напустили овај свет, скрасио сам се у центру града у Улици генерала Жданова, која је пре неку годину поново добила свој стари, предратни назив: Ресавска улица.
Прво ме је моја наглува тетка Стојанка грдно наговарала да одем на тапетарски занат и да постанем тапетар као и њен брат а мој ујак Педи. Потом сам покушао да будем војни пилот у Мостару. Како ми ни то није ишло од руке, нити ми се свиђало досадно кадетско друштво, вратио сам се у Београд. Две године сам похађао Курс цртања и вајања у Шуматовачкој улици 122а. Коначно, 1964. године, дакле годину дана после земљотреса у Скопљу, уписао сам Академију ликовних уметности у Београду. Моји професори на Академији били су људи непријатно скромног дара и још скромнијег образовања; смртоносна мешавина медиокритета, улизица и сујетних фантома. Преостало ми је да путујем светом и да се сам образујем онако како сâм знам и умем, не бих ли, ето, својим маленим снагама некако успео да скршим невидљиви јарам свеколиког провинцијализма. Атеље сам добио после равно тридесет година и то на такозваном Старом сајмишту које је за време Другог светског рата било немачки концентрациони логор. По неки пут, док у атељеу слушам тиху музику, чини ми се као да ми у походе долазе и учтиво ме поздрављају несретне душе побијених логораша.
Београд, 2009.
Драгољуб Раша Тодосијевић (1945, Београд, Србија). Завршио је Академију ликовних уметности у Београду 1969. године. Члан је УЛУС-а од 1971. године. Излагао је самостално и у оквиру групних изложби широм света. Његови радови налазе се у колекцијама Музеја савремене уметности у Београду, Музејa сувремене умјетности у Загребу, Модернe галеријe у Љубљани, Moderna Museet у Стокхолму, Archivio Francesco Konz у Верони, The Roland Gibson Collection, Галеријe Ингрид Дацић, Колекцији Широки Бријег, приватним колекцијама Владмира Мацуре, Игора Чучека, Хуберта Клокера и Славка Тимотијевића. Живи и ради у Београду.